Pomorski anđeli, kad padne noć, nežno odvlače utopljene
do skrovitih plaža,
i tu im tela čiste od algi i meduza
i brižljivo im češljaju kose da ne izgledaju toliko
mrtvi
i da im majke, kada ih vide, na smrt ne pomišljaju. Ponekad na njihove sirote kapke stavljaju srebrnjake uzete sa potonulih lađa
da bi izbrisali strah iz očiju
i da im se užas povuče u zenice, ili im u ruke
stavljaju pužiće i latice
da izgledaju kao deca
zaspala za vreme igre.
Najzad, laganim pokretima, hlade im lica malo po malo
i sa usana im teraju poslednje reči, ostavljajući samo ime žene... Skoro uvek govore uzvišene heruvime
da im s pažnjom prenose duše,
jer im je more ostavilo slane ogrebotine, udarce
suprotnog vetra, ponorne rane
i u najdužem trenu su videli kako im se životi ugasuju, kako se ugapaju
u nemo treptanje velike vode, i
sa životima im odlazi pamćenje i
sa pamćenjem su ...
ili su mogli voleti,
i bal im beše velik... Obavivši svoju dužnost,
... prema belim ostrvima snova,
a utopljeni ostaju
usamljeni i bleštavi
u svojim zlatnim humkama od peska, ... kao bogovi,
dostojni u svom porazu, čekajući rađanje jutra,
da ih prekrije svetlost,
da ih nikad ne dosegne
hladnoća zaborava.
Slika; Mouro Island Lighthouse (Built In 1860), Spain
Preuzeto sa stranice Smederevska pesnička jesen
